Moji Andjeli...

Umoran sam moji Andjeli,

umoran je vas polubrat

od ovih lutanja...

Za ove oko sebe sam nesvacen

od vas odbacen,

samo zato sto sam crn

i prepun ljubavi...

Moji koraci svakim

danom sve su tezi,

na kojem ste me to

nebeskom sudu osudili

i koju presudu mi donijeli

a da moj glas

niste niti

culi...

Recite koliko jos

sa bolom i tugom

se moram druziti

i zasto mi nedate

jednostavno umrijeti...

zar mislite

da ce neko za mnom zaplakati

i crne ruze na grob mi

donijeti...

Znam uzalud i pitam

samo cutite

zato i pomislim

jesam ja to izrod

od cijelog ljudskog roda

ili je obratno,

oni svi hode

vec stazama znanim

dok ja i dalje lutam...

Da ko to moze svatiti

da za srecu treba malo

kada je mozes uzimati mnogo,

ko moze svatiti

jednu skromnu kolibu

kad mozes imati dvorove,

ko moze svatiti

da imas jednu zenu

sa kojom zelis stariti

kada ih mozes imati

na desetine,

ehhh,

da,

ipak ce biti da sam ja

taj izrod,

koji trazi

nemoguce...