Suh mjesec na nebu
tisinom gradi tvoju neobjasnjenu istinu,
tek kojom zrakom ulazi u sobu
pokazujuci na kut mojih razbacanih stvari,
vec odavno nemam volje
pospremiti sebe i svoju dusu...
I tu pod gomilom necega sto obuci nikada necu,
nadjoh nesto malo ali kao da je zivo,
scucureno i zabaceno...
moje srce je kucalo...
sjetih se davno ga iscupah iz grudi
i bacih jer me boljelo,
jer nije bilo moje,
jer je za tebe kucalo...
Ja bih da ga vratim ovom tijelu ,
neka drhti od ljubavi,
i neka prepukne,
kroz suzu neka izadje,
neka se slije po toplom obrazu,
neka ti kaze ono jadno malo
kada nemogu ove usne
koliko te voli...jedino moje...
