Eto Srno!
pred tvojim ledenim zamkom stojim
uz jorgovan mirisni
ja ti dane brojim
cekajuci da vrata otvoris...
Vidi Srno!
kako mi sijede saraju kosu crnu
na licu primjetim po koju boru,
al u dusi djecak sam naivni
koji ne zeli se probuditi,
koji bi zelio vjecno,
zauvijek,
voljeti...
Ne Srno!
nemoj me pustiti medju ledene zidove svoje
jer otopit cu u njima srce tvoje,
donjet cu ceznju i nemire,
pustinjske vjetrove zazvati,
tvoje oci suzama natopiti...
Eh moja Srno!
znas li da ljubav trazi zrtve
i ja sam ti vec odavno postao njen plijen,
pomirio se sa svim
prestao se otimati,
i davno sam sebi priznao
da u mome srcu stanujes samo Ti...
A ti Srno!
nemoj vrata otvarati
pusti da latice jorgovana po meni popadaju,
moje lice i kosu dugu prekriju,
pusti da ti ostarim cekajuci
umrem na zelenoj ledini
mirisan,
usamljen,
mozda tada izadjes
u narucje svoje me uzmes.
i kazes ...
volim te jedino moje...
U jednom dahu sam procitala ovu pesmu,prelepo,fantasticno,bravo Andjeo :))))
OdgovoriIzbrišiTi si hermeticki zatvoren u sebe i mozda nisi svestan koliko divno pises,koliko traga ostavljas u mislima.Na tvome mestu ove pesme bi zastitila i stavila u knjigu.Veruj da imam potrebu doci na tvoj blog,tu se isplacem,zamislim i veoma malo smejem,ali vuce me otkriti koje taj Andjeo???Zar postoji musko da ovako pise i oseca???Ma koliko kriticna bila zbog tvoga pravopisa,nemogu skriti odusevljenje izborom reci,teme,i zamislim se kako to sve uspevas napisati,i i i ma ko si ti Andjeo???
OdgovoriIzbrišiBravo :):):)
OdgovoriIzbrišiJos jednom Hvala na komentarima...I jos jednom bih spomenuo,nisam tu zbog knjige,zarade,popularnosti...nisam tu da zabranim svoje srce koje pise...tu sam,zato...vec davno sam napisao...A mozda jednom i bude lice Andjela,mozda kada bude sretno napokon pokazem tko sam...Hvala jos jednom i oprostite za pravopis ipak pisem trenutkom,srcem,dusom...pisem bolom...volio bih da je drugacije...ali neka me osamljenog u planini mojoj...
OdgovoriIzbriši