Do umiranja...

Vjetar zivota ore brazde

po umornom licu tuge,

ali ja te cuvam pod kozom

grijem...

nedam nikom....

Sunce izlazi

najavljuje kraj mojim nocnim bitkama

branio sam te kroz snove

a jutrom me zuljas u ocima...

I pitam te

kakve to nokte imas

da ovo srce malo grebes...

Molim te

budi njezna mila moja

jer ja ti vec dugo nikoga nemam

i nisam navikao

biti voljen....

Vjetar sam izgubio,

san je jutrom nestao,

Ti ko po navici dolazis i odlazis

ali veceras po prvi put kazem ostani

ostani zbog suza

mene i tebe dva baksuza

koji se vole od rodjenja

a moraju da sute do umiranja...