Dugo sam je trazio vec mi se cini stoljecima.Nekako zalutao sam na svim
svojim stazama srece i nesrece.U svakom momentu sam pomisljao ohh
Boze dali sam to ja jedini koji ima svoj svijet i niko ne zeli uci u
njega.Previse snova i prepuno romantike koja samo ljubav zeli.Ni kule ni
gradove,samo jedan topli zagrljaj koji vjecnost znaci.Da se u njemu utopim
poput malog pticeta,tako bespomocnog...Prepustim poljupcima i dodirima
iskrene srece.Da,odvec dugo sam sanjao o tome.Vrijeme mi kose prosaralo i
donijelo poneku boru na mome licu.Dali od borbe sa zivotom ili od
beznadja u koje sam krocio.Putevi bez cilja mi bili dom.Skitnice
prijatelji.Oni obrazovani utociste u meni trazili.Izgubljene duse se nadale
da ce dobiti svog vodju.A ja poput pirata,gusara,neki svoj usamljeni brod
sam ukrao i na njemu jedino sretna bio.Svoju posadu nikada nisam
zelio,bio sam sam sebi dovoljan.Nosi me bura od obale do obale,sa nadom
da cu nekada naci svoju Vilu koja uspavana ceka na nekoj obali
mora.Vremenom,ljudi su htjeli na moj brod uci,zeljeli pratiti moju potragu
za jednom zenom,svi zeljeli samo moju nedu ispuniti,i nikada mi nije bilo
jasno zasto me prate,zasto zele poci za mnom,zasto zele za moje ideale
ginuti.Ne to nisam spoznao,a u sebi sam plakao.Okrenem se i vidim koliko
njih je iza mene i zele biti moji prijatelji,zele me voljeti,a ja nemogu srce
podijeliti svima.Ono je samo njeno,od jedne Vile za kojom tragam.Toliko
slomljen,i tako sanjivim ocima,a previse jak da prkosim nadolazecem
vremenu,u meni nalazise neki hram koji sve vise i vise zele posjecivati,crpiti
svoju snagu za nadolazece godine,moj brod napunise i vise nikoga nisam
mogao na njega primiti.Pogled u te duse iznova me tjerao na plac.Zasto
zele ici za mnom...zasto zele biti uz mene kada je ovo moj cilj...zasto zele
ginuti za nesto sto je moj san...zasto nemogu biti sam u svojim snovima i
sa svojom Vilom...
Zasto,to je vec krupno pitanje za cijeli zivot...
Teret sam ponio sa sobom,a nisam ga zelio,prijatelje ne zelim jer samo
jedna ljubav moja Vila mi moze biti moj najiskreniji
prijatelj,brat,sestra,majka,otac ona moze biti moj san...ostalo sve su
poznanici...
I krenuh na put u potragu za necim sto je nezamislivo,za vjecnom ljubavi...
Oluje mi jedra lomila,sav moj put taj teret od ljudi koje ne zelim mi samo
dusu slamao.Toliko pokvarenosti,toliko jada,toliko izobilicenih
dusa,pretvaranja,zavidluka,to srce moje nije moglo da podnese.A morao
sam da trpim na svome brodu zivota...jedno je samo bilo istina,ma zasto
me prate,kada zelim svojoj Vili doci sam...I samo nju imati bez igdje
ikoga,samo nju voljeti do kraja zivota,samo njene usne ljubiti,samo sa
njom stariti,samo njoj ljubav poklanjati pa neka kazu da sam i lud...
